Епархија банатска
Време настанка Српске православне Епархије вршачке није тачно познато, али постоје сведочанства о јачини црквеног живота на подручју јужног Баната у XI, XII и XIII веку.
У то доба постојала је добра организација црквеног живота што потврђује и податак да су ученици и следбеници равноапостола Кирила и Методија 1030. године основали Светопретечев манастир Горе месићке, манастир Месић, близу Вршца.
Након проглашења самосталности Српске цркве 1219. године, у јужни Банат долази изасланик Светога Саве, игуман Арсеније Сремац, који 1225. године обнавља манастир Месић код Вршца. Исте године јеромонах Јоаникије оснива манастир Златицу уз помоћ Светога Саве, а светосавски мисионари оснивају манастир Базјаш, који се налазе данас у Епархији темишварској.
На овом подручију све више јача светосавско православље и црквени живот је све организованији што подстиче српске деспоте у XIV и XV веку да обнављају већ поменуте српске манастире Месић, Златица и Базјаш, као и да подижу у јужном Банату нове цркве и манастире попут манастира Војловица који су подигли 1383. године православни мисионари „синајци“ уз помоћ српског кнеза Лазара Хребељановића. Оснивају се и нове црквене општине и епархије.
Постоји податак из времена српских деспота 1481. године да је у Вршцу била резиденција српских епископа. Леонхард Бем тврди у својој Историји тамишког Баната (Geschichte des Temeser Banats, Leipzig 1861. I, 414) да је већ при крају XV века постојала православна епископија у Вршцу, и спомиње једног, наводно вршачког епископа тог времена, Партенија. Међутим, он за те своје тврдње нема никаквих званичних података те се оне и не могу узети као поуздане.
У време турске владавине у Банату, православље је преживљавало тешке дане. Године 1557. епархије вршачка и темишварска улазе у састав обновљене Пећке патријаршије и учествују у општој обнови Српске цркве. Према једном запису, приликом буне Срба у Банату против турске управе, која се десила 1594. године, темишварски паша, беглеберг Хасан, ухватио је вршачког епископа Теодора Несторовића и наредио да га живог одеру.
Према другим, историјским изворима, епископ темишварско-бечкерешки Теодор Тивадоровић, учесник буне, успео је да са делом српског живља пређе у Ердељ где га је кнез Жигмунд Батори поставио за епископа избеглих Срба у Тевишу. Према овим изворима видимо да су у буни Срба у Банату 1594. године учествовала два српска епископа, у Вршцу, Теодор Несторовић, а у Темишвару Теодор Тивадировић. Крајем XVI, односно почетком XVII века имамо јаснија сазнања о настанку Епархије вршачке. Наиме, у сопоћанском „синодику“ спомиње се као вршачки епископ тога доба Симеон (1619. године) (записка географическаго обшчества, XII, 153.).
Из других историјских извора сазнајемо да је 1622. године у Русију путовао епископ вршачки Антоније (А.Муравјев, Сношенија Росији с Востоком, II, 4), да је 1625. године епископ вршачки био Спиридон, а пре њега (1622.) епископ Теодосије, који је 1663. године отишао у Русију и тамо остао. Према писаним изворима 1631. године манастир Војловицу у јужном Банату посетио је пећки патријарх Пајсије.
Уз све ове историјске податке може се са сигурношћу тврдити да је у Вршцу било српских православних епископа и пре Велике сеоба Срба под Арсенијем III Чарнојевићем. У времену Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем српски православни народ у Угарској, те тако и вршачка Епископија, добија Привилегијом цара Леополда I од дана 21. августа 1690. године државно-правно признање. Међутим, мађарске власти и племство нису поштовали тај пропис, те је након жалбе Арсенија III Чарнојевића донета нова, допуњена, Привилегија 21. августа 1691. године.
Њом су потврђена права из прве Привилегије и додата нова где, између осталог, патријарх добија и нека световна права. Ове привилегије су постале темељ православне аутономије у Хабзбуршкој монархији, и на основу тога је Арсеније III Чарнојевић извршио организацију и преуређење Српске православне цркве под аустријском влашћу.
У времену од 1691. до 1694. године патријарх Арсеније III Чарнојевић заокружио је и попунио седам епархија: темишварску, вршачку, будимску, бачку, јенопољско-арадску, које су тада постојале, а основао је личко-крбавску и мухачку. Након тога је 28. јуна 1694. године поднео молбу цару Леополду I да потврди извршено јерархијско-административно преуређење и организацију Српске православне Цркве у Хабзбуршкој монархији. Цар Леополд I признао је преуређење и организацију Српске православне Цркве и потврдио новом Привилегијом од дана 4. марта 1695. године. Пошто су те привилегије биле чисто српска тековина тако је истим, поред осталих епархија, и вршачка епархија као чисто српска институција призната.
Тада је Привилегијом потврђен за епископа вршачко–карансебешког Спиридон Штибица, а седиште обновљене епархије вршачке било је у манастиру Месићу и Вршцу. Заузимањем Вршца од стране Турака, епископ Спиридон око 1702. године доноси одлуку да пренесе епископску столицу из Вршца у Карансебеш.
Према историјској документацији важно је поменути да је епархија вршачка, као и епархија темишварска, за време аустроугарске управе северном Србијом, након 1718. године потпала под новоосновану београдску Митрополију, а која се 1726. године сјединила са карловачком Митрополијом. Од 1702. до 1750. године, када је епископ Јован Ђорђевић коначно усталио епископску столицу са седиштем у Вршцу, место епископске столице се мењало између Вршца и Карансебеша. Он је између 1757. и 1763. године дао да се сазида данашњи владичански двор у Вршцу.
За име епископа Јована Ђорђевића везује се и оснивање богословске школе у Карансебешу 1751. године. Прва вршачка епархијска Конзисторија је установљена 1775. године за време епископа Вићентија Поповића, а печат за вршачку Конзисторију послала је сама царица Марија Терезија 1777. године. Епископ вршачки Јосиф Јовановић – Шакабента основао је 1790. године прву средњу школу у Вршцу, такозвану Граматикалну школу која је радила све до 1819.године. Царском дозволом 1820. године у Вршцу је основана Богословија која је имала два одељења, српско и румунско. Школа је редовно радила све до 1868. године.
Вршачка епархија је, као и темишварска, кроз своју историју имала великих проблема и тешкоћа. Наиме, 1840. године један део незадовољних Румуна основао је на територији Баната, у Лугошу, своју унијатску бискупију која је имала велику подршку римске пропаганде. Борба против унијаћења је била неравноправна јер су римокатоличку пропаганду подржавале државне власти те је вршачка епархија тада претрпела велике губитке у броју својих верника, али је на крају изашла као победник. У тој борби истакли су се епископи вршачки Стефан Поповић и Емилијан Кенгелац. Овој унији одупрли су се и православни Румуни у Банату и, у заједничкој борби против унијаћења прикључили су се 1698.године Српској православној цркви. У Привилегији цара Леополда I од 4.марта 1695.године којом је и епархија вршачка призната као чисто српска институција, а црквени садржај те Привилегије изричито је рециниран и 27. угарским законским чланом од 1790.године, као и по наређењима угарског државног права православне епархије у ужој Угарској, дакле и вршачка епархија, стоји да она није могла бити предмет поделе између Срба и Румуна коју су Румуни започели у шестдесетим годинама тога века. Наиме, они су тражили свој иступ из обостране српске јерархије.
Жалосно је што у тадашњим српским јерархијским круговима ово законско станиште у тој ствари није било опште познато, те се није ни заузимао тај став одбране. Само је епископ вршачки Емилијан Кенгелац на заједничком Синоду 1864. године устао против тог отцепљења, доказујући сасвим исправно да по православним канонима на једном и истом земљишту не могу да постоје две православне епископске власти. Међутим, овај јерарх није могао сам својим гласом спречити отцепљење, јер су тадашње политичке прилике биле наклоњене отцепљењу.
Румуни су иступили из Српске православне цркве дана 24. децембра 1864. године и од источних делова Темишварске и Вршачке епархије оснивају засебну православну румунску, Карансебешку епархију. Вршачка епархија која се састојала од шест протопрезвитерата: Вршац, Паланка, Оравица – Варадија, Лугош, Карансебеш и Оршава – Мехадија, губи од 1866. године са изузетком прва два, све остале протопрезвитерате, а за узврат добија као накнаду штете од темишварске епархије само панчевачки протопрезвитерат. Иако је формално, законски и правно вршачка епархија била српска институција, под њено отриље се временом доселио румунски живаљ те је тако претрпела и губитак од готово две трећине свог земљишта. Вршачка епархија је претрпела велике губитке и у погледу школа, јер су након укидања Војне границе, на чијем се земљишту већином налазила вршачка епархија, народне српске православне школе претворене су одлуком државе у комуналне и изгубиле су карактер српско–светосавског православља. Из изложеног видимо да је Вршачка епархија у својој историји преживела два веома болна историјска догађаја, борбу против унијаћења српског православног живља и иступање Румуна из црквено–јерархијске и имовинске заједнице са Српском православном црквом. Све је то слабило живот, рад и организацију епархије вршачке у јужном делу Баната. Међутим, благодарећи истрајности, иако територијално и бројно окрњена, дочекала је да се 1920. године прикључи Српској патријаршији, а 1931. године делови темишварске и вршачке епархије на територији Југославије сјединиле су се у једну епархију банатску, а делови тих епархија на територији Румуније у једну епархију темишварску.
Српска православна епархија вршачка је до прикључења са Српском патријаршијом имала три протопрезвитерата: вршачки (Алибунар, Ватин, Велики Гај, Велика Маргита, Велико Средиште, Влајковац, Вршац, Дежан, Дента, Добрица, Загајица, Избиште, Иланџа, Јабука, Кајтасово, Мали Гај, Мали Жам, Мала Маргита, Марковац, Орашац, Павлиш, Парта, Потпорањ, Самош, Суботица, Уљма и Фердин), белоцрквански (Бела Црква, Белобрешка, Дивић, Сушка, Врачев Гај, Делиблато, Долово, Доња Љупкова, Дубовац, Дупљаја, Гај, Златица, Јасеново, Калуђерово, Крушчица, Кусић, Луговет, Лесковци, Мачевићи, Мраморак, Паланка, Радимна, Свињица, Соколовац, Српска Пожежена, Стара Молдава и Црвена Црква) и панчевачки (Баваниште, Баранда, Борча, Ботош, Брестовац, Идвор, Јарковац, Ковин, Ново село, Омољица, Опово, Острво, Панчево, Перлезу, Плочица, Сакуле, Сефкерин, Старчево, Томашевац, Фаркаждин, Црепаја и Чента).
Манастири епархије вршачке: Месић, Златица, Базјаш и Војловица. Епископи вршачки: Партеније (1481-?), Св. Теодор Несторовић (? – 1594), Симеон (пре 1611.), Антоније (1611-1620), Теодосије (пре 1662.), Спиридон Штибица (1694-1699), Герасим (1710 – 1713), Мојсије Станојевић (1713 – 1724), Николај Димитријевић (1726 – 1728), Максим Несторовић (1728 – 1738), Јефтимије Дамјановић (1739 -1739), Исаија Антонијевић (1741-1748), Јован Ђорђевић (1749-1768), Вићентије Поповић (1774-1785), Јосиф Јовановић (1786-1805), Петар Јовановић (1806-1818), Максим Мануиловић (1829-1833), Јосиф Рајачић (1833-1843), Стеван Поповић (1843-1849), Емилијан Кенгелац (1853-1855), Нектарије Димитријевић (1887-1895), Гаврило Змејановић (1896-1920), Илираион Радонић (1922-1929).
Администратори епархије вршачке: Николај Димитријевић (1738-1739; 1739-1741), Вићентије Поповић (1769-1774), Јосиф Путник (1805) Синесије Радивојевић (1819-1829), Самуило Маширевић (1849-1852), Нектарије Димитријевић (1885-1887) и др Георгије Летић (1929-1931).
Воспостављање Епархије банатске 1931. године На мировној конференцији у Паризу 1919. године извршена је подела Баната између Румуније и тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а након ове политичке, извршена је и црквена подела Баната. Краљевини Срба, Хрвата и Словенца припао је територијално већи део епархије темишварске и вршачке, док је мањи припао Румунији. Темишвар је овом деобом припао Румунији те је тадашњи епископ темишварски др Георгије Летић, 1921. године привремено прешао из Темишвара у Велику Кикинду. Такво стање је трајало све до 1931. године када је дана 29. децембра, на основу новодонесеног Устава Српске православне цркве, Свети архијерејски синод Наредбом 4507., део темишварске и део вршачке епархије у Југословенском делу Баната (осим Панчева које је тада било прикључено београдско-карловачкој архиепископији) спојио у једну новоосновану епархију банатску чије ће седиште бити у Вршцу. Они делови темишварске и вршачке епархије који се налазе у румунском делу Баната сједињени су у једну епархију темишварску са седиштем у Темишвару.
Новооснована епископија банатска имала је 57.524 српских православних домаћинстава и 250.289 становника и за првог епископа именован је дотадашњи епископ темишварски др Георгије Летић, коме је поверена и администрација епархије темишварске у Румунији. Епископ др Георгије Летић је дана 26. фебруара 1932. године извршио спроведену наредбу Светог архијерејског синода Српске православне цркве, објавивши верницима Баната уједињење темишварске и вршачке епархије у југословенском делу Баната у једну новоосновану епархију банатску са седиштем у Вршцу. Административно сједињење је обављено дана 1. марта 1932. године, када је и почело редовно административно и материјално пословање епархијске управе у Вршцу.
Истог дана су сви пређашњи протопрезвитеријати укинути и епархија је подељена на осам архијерејских намесништава: кикиндско, петровградско, новобечејско, новокнежевачко, црепајско, ковинско, вршачко и белоцркванско. Седиште новоосноване епархије банатске је пренешено из Велике Кикинде у Вршац дана 10. јула 1932. године. Тог дана епископ др Георгије Летић величанствено је испраћен из Велике Кикинде, а свечано дочекан у Вршцу где се уселио у тамошњи владичански двор.
Епархијски Архијереји
Епископ др Георгије (Летић) (1931-1935)
Епископ др Георгије (Летић) рођен је 1. маја 1872. године у учитељској породици у Старом Бечеју и на крштењу је добио име Ђорђе. Основну школу завршио је у Бачком Градишту, гимназију у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Даље студије богословских наука завршава у Черновцима, где 1897. године докторира теологију.
Замонашио се у манастиру Беочин 4. априла 1895., а на Цвети исте године постаје јерођакон. Године 1898., као доктор теологије, рукоположен је у чин протосинђела, а 7. маја 1901. године постаје архимандрит.
Предавао је у Богословији у Сремским Карловцима катихизис, црквено право и педагогику, извесно време био је настојатељ манастира Беочин, патријаршијски ризничар и члан редакције Богословског гласника.
На седници Светог архијерејског синода 27. новембра 1903. године једногласно је изабран за епископа темишварског. Устоличен је у темишварској Саборној цркви 10. маја 1904. године. На месту епископа темишварског остаје све до оснивања Епархије банатске 1931. године. Епископ др Георгије (Летић) бавио се научним и богословским радовима, а посебну пажњу посветио је школству. Његовом заслугом је извршена реформа верске наставе 1907. године у школама Карловачке митрополије која је допринела бољем, успешнијем и систематском сазнању о хришћанској вери код деце основних и средњих школа. Написао је Катихизис као уџбеник за основне школе који се није употребљавао само у школама ове митрополије, већ и у Босни, Херцеговини и Далмацији.
По избијању Првог светског рата био је администратор упражњених епархија Горњокарловачке и Бачке, а након мученичке смрти патријарха Лукијана (1913.) постаје чувар патријаршијског трона у Сремским Карловцима. После рата одбио је да буде епископ бачке епархије. По воспостављењу Патријаршије, изабран је за члана Синода, а заједно са митрополитом црногорско-приморским Гаврилом и епископом битољским Јосифом саставио је Устав Српске Православне Цркве. Након предаје Темишвара румунским властима 1931. године, епископ Георгије саставља вршачку са деловима темишварске у епархију банатску. Исте године постављен је за епископа банатског од Сабора Српске Православне Цркве.
Као епископ банатски, сазидао је о свом трошку манастире Свете Меланије код Зрењанина, обновио манастир Кусић који су турци запалили, и сазидао многе цркве по Банату. Као љубитељ просвете, отворио је за средњошколце интернат у Темишвару и Великој Кикинди, годину дана пред смрт отворио је Васпитни дом школске омладине у Вршцу и Великом Бечкереку. Изабран је за сталног члана Светог архијерејског Синода и Патријаршијског савета. Изненада је преминуо у згради патријаршије у Београду 8. новембра 1935. године. Негово тело је положено у крипти Саборног храма Светог Николаја у Вршцу.
Епископ др Викентије (Вујић) (1936-1939)
После смрти епископа др Георгија (Летића), на редовном заседању Сабора 1936. године за епископа банатског изабран је викарни епископ моравички др Викентије (Вујић). Епископ Викентије (Вујић) је рођен у Даљу 29. јануара 1874. године и на крштењу је добио име Василије. У Даљу је завршио основну школу, гимназију у Осијеку, правни факултет у Бечу, а богословски са степеном доктора богословља у Черновцима.
Василије је примио монашки постриг у манастиру Шишатовац, на Благовести 1903. године, и рукоположен је у чин јерођакона. У октобру 1903. постаје професор у старој Карловачкој Богословији, а касније је изабран за ректора. По затварању ове школе на почетку рата, архимандрит др Викентије је неколико пута покушавао да опет отвори ово здање, али без икаквог успеха. После воспостављања Патријаршије изабран је за епископа захумско-херцеговачког, али је то он одбио. Године 1931. патријарх Варнава га поставља за свог викара, са титулом моравичког епископа. После смрти владике др Георгија (Летића) изабран је за епископа банатске епархије 1936. године.
Епископ др Викентије је био веома учен човек тог времена, имао је велику библиотеку и био је члан разних организација СПЦ-а. На велику жалост није дуго остао на катедри, јер је 18. августа 1939. године у свом аутомобилу умро надомак Тополе. Сахрана је обављена неколико дана касније у Саборној цркви у Вршцу.
Епископ др Дамаскин (Грданички) (1939-1947)
На редовном заседању Светог архијерејског Синода Српске Православне Цркве 1939. године за епископа банатског је изабран епископ америчко-канадски др Дамаскин (Грданички). Епископ др Дамаскин, у свету Драгутин, рођен је у Лесковцу 1892. године. Основну школу завршио је у Лесковцу, а деветоразредну Богословију Светог Саве у Београду 1912. године. Упоредо је завршавао и музичку школу у Београду. Био је професор музике у Првој крагујевачкој гимназији, а потом се уписује на Духовну академију у Петровград.
Пре поласка на школовање, Драгутин прима монашки постриг у манастиру Раковица у Београду. Замонашио га је синђел Платон (Јовановић), а рукоположио га је за јерођакона митрополит Димитрије. Духовну академију са степеном богослова је завршио 1917. године, а касније завршава Филосовски факултет у Фрајбургу, где докторира философију.
Био је парох и вероучитељ нашим колонистима у Оксфорду, а од 1918. професор Богословије Светог Саве у Београду и Богословије у Сремским Карловцима. Синђел Дамаскин је од 1922. до 1923. године био на положају првог секретара Српске патријаршије, а 1924. у септембру је изабран за доцента Богословског факултета у Београду. Године 1931. изабран је за епископа мукачевско-прјашевског, а 1938. га премештају на катедру епархије америчко- канадске. По свом пристанку премештен је 1939. године на банатску епархију. Као банатски епископ покренуо је епархијски часопис „Банатски весник“.
Покушао је да преко Црквено музичке школе образује кадар црквених појаца и диригената, али га је нажалост Други светски рат прекинуо у тој племенитој намери. По завршетку Другог светског рата Свети Сабор га поставља за митрополита загребачког 1947. године.
Умро је у Београду 7. октобра 1969. године и сахрањен у манастиру Ваведење у Раковици, поред његовог предходника митрополита загребачког Доситеја.
Епископ др Висарион (Костић) (1951-1979)
Одласком епископа др Дамаскина у Загреб, у банатској епархији остаје упражњено место епископа неколико година, све до Светог архијерејског Сабора 1952. године када је за епископа банатског изабран викарни епископ топлички др Висарион (Костић). Епископ др Висарион је рођен у Темишвару од оца Слободана и мајке Паулине, 14. јула 1910. године.
На крштењу је добио име Дејан. Основну школу је завршио у Темишвару, а гимназију у Будимпешти. Дипломирао је 1933. године на Богословском факултету у Београду. Као дипломирани теолог био је професор српског одељења на државном лицеју у Учитељској школи у Темишвару. Замонашио га је архимандрит Доситеј (Ђорић) 1935. године у манастиру Беочин. Дугогодишњи настојатељ овог манастира био је Висарионов ујак, др Јоаким. На Недељу православља 1937. године рукоположио га је патријарх Варнава у чин јерођакона , а 1941. године патријарх Гаврило у чин јеромонаха, на исти празник. Митрополит Јосиф га је одликовао чином синђела 1945. године. За суплента Богословије у Сремским Карловцима постављен је 1937. године, а био је канцелар Светог Синода.
Докторат је стекао у Атини из области патрологије (философије црквених отаца). На првом послератном заседању Светог архијерејског сабора 1947. године изабран је за викарног епископа топличког. Године 1951. изабран је за епископа банатског, а 1952. постаје администратор епархије темишварске. Као епископ банатске епархије донео је велики допринос тако што је успео да врати Владичански двор у Вршцу у руке епархији, који јој је био одузет после рата. Поделио је епархију на административне, географским и комуникативним условима. О његовом раду у овој епархији најбоље сведочи епископ др Сава који описује његов живот и рад у својој књизи „Висарион, епископ банатски“. Епископ Висарион је умро 1. децембра 1979. године у Вршцу после краће болести и сахрањен је у Саборном храму.
Епископ др Амфилохије (Радовић) (1986-1991)
На редовном заседању Светог архијерејског Сабора 1985. године у Београду за епископа банатског изабран јe др Амфилохије (Радовић). Рођен је на Божић, 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћире и мајке Милеве. Световно име му је било Ристо. Основну школу завршио је у родном месту, а Богословију Св. Саве у Београду. На Богословском факултету Српске православне цркве у Београду дипломирао 1962. године. Студирао је и класичну филологију на Филосовском факултету у Београду.
У Берну и Риму наставља постдипломске студије одакле одлази у Грчку православну цркву где се и замонашио и служио као свештеник. Ту остаје седам година и у том периоду брани докторат у Атини на тему о Светом Григорију Палами. Провео је и годину дана на Светој Гори одакле одлази у Париз да би предавао на Богословском Институту Св. Сергија од 1974 -1976. Од 1976. године професор је на Богословском факултету у Београду на катедри за Православну педагогију са методиком наставе. У мају 1985. године изабран је за епископа банатског, а у децембру 1991. изабран је за митрополита црногорско-приморског.
Епископ др Атанасије (Јевтић) (1991-1992)
После одласка епископа др Амфилохија за митрополита црногорско-приморског, на трон епархије долази др Атанасије (Јевтић). Рођен је 8. јануара 1938. године у селу Брдарица код Шапца.
Завршио је Богословију Светог Саве у Београду (у генерацији са садашњим епископима Амфилохијем и Лаврентијем). Богословски факултет уписао је 1958. године, а замонашен је 3. децембра 1960. године. Дипломирао је на Богословском факултету јуна месеца 1963. године, а следеће 1964. године одлази на Теолошку академију на Халки (Турска), а затим на Теолошки факултет у Атину. Ту је одбранио докторску тезу из догматике на тему „Ексиологија Апостола Павла по Светом Јовану Златоустом“. У јесен 1968. године одлази у Париз, где наставља богословске студије на Институту Светог Сергија.
После проведене једне године на Институту изабран је за професора. Наредне три године је предавао Увод у богословље и Патрологију са аскетиком, а последњу годину на Институту предавао је и Историју цркве византијског периода. Вратио се из Париза 1972. године и од тада је на Богословском факултету СПЦ у Београду. Низ година предавао је Историју хришћанске цркве, неко време Историју српске цркве, а 1987. изабран је и за редовног професора Патрологије. Биран је за декана Богословског факултета 1980/1981 и 1990/1991 године.
Од 1991. био је епископ банатски, а већ следеће године је одређен за епископа захумско-херцеговачког
Епископ Хризостом (Столић) (1992-2003)
После одласка епископа др Атанасија, трон епархије банатске се на Сабору 1992. године додељује епископу западно-америчком Хризостому (Столић), који је уведен у нови трон 5. јула 1992. године у Саборном храму у Вршцу.
Епископ Хризостом је рођен 1939. године у Руми, где завршава основну и средњу школу. Одлази у манастир Високи Дечани где га је замонашио и рукоположио у чин ђакона и презвитера епископ рашко-призренски Павле.
Из манастира Дечани одлази у Америку, где је био парохијски свештеник у цркви Светог Георгија у Чикагу. Из Чикага одлази у манастир Хиландар где проводи деветнаест година. У Хиландару је био библиотекар и две године прот Свете Горе, када је и добио чин архимандрита.
На редовном заседању Сабора Српске православне Цркве 1988. године, изабран је за епископа западно-америчког. Хиротонисао га је патријарх српски Герман, што је било и последње хиротонисање Његове Светости. У Eпархију банатску долази 1992. године и у њој остаје до 2003. године када је премештен у Eпархију жичку. Епархијом банатском је администрирао све до устоличења Eпископа Никанора 8. фебруара 2004. године.
За време његовог служења банатској епархији, сазидао је манастир Средиште и храм Светог свештеномученика Теодора на Вршачком Брегу.
Митрополит Никанор (Богуновић) (2004- )
Епископ Никанор, у миру Вељко (Богуновић) је рођен у Медвеђи, Далмација, 20. августа 1952. године. Богословију Св. Три Јерарха у манастиру Крки, Далмација, завршио је 1975. године. После положеног богословског испита зрелости – матуре, замонашен је 27. августа 1975. а у чин јерођакона рукоположен је 28. августа, на дан Успења Пресвете Богородице исте године. После монашења и рукоположења, одлази на богословске студије у Загорск (Сергијев Посад), Русија, које завршава 1979. године.
Рукоположен је у чин јеромонаха 1. јануара 1978. године, а потом 1981-82 одлази на постдипломске студије у Немачку. На мајском редовном заседању Светог архијерејског сабора 1985. године изабран је за Епископа хвостанског и викара Митрополита црногорско-приморског Данила. Чин архијерејске хиротоније 11. августа 1985. године, обавио је Патријарх српски Герман, уз учешће више архијереја Српске цркве. На овој дужности остаје све до избора за епископа Епархије горњо-карловачке 1991. чији је трон био упражњен смрћу епископа Симеона (Злоковића), 15 једног од најумнијих архијереја Српске цркве. Свети архијерејски сабор 1999. године, бира га за Епископа упражњене Епархије аустралијско- новозеландске, Митрополије новограчаничке и Администратора Епархије аустралијско-новозеландске. Управљао овим епархијама све до 2003. када је изабран за Епископа упражњене Епархије банатске на ком положају се и данас налази.
О мноштву активности и подухвата које је Епископ Никанор остварио у Епархији банатској можемо прочитати у поглављу „Српска православна Епархија банатска данас“.
На мајском редовном заседању Светог архијерејског сабора 2024. године, уздигнут је у звање архиепископа вршачког и митрополита банатског.
Администратори Епархије банатске
Епископ др Иринеј (Ћирић) (1935-1936); (1939)
Епископ др Иринеј (Ћирић) рођен је у Сремским Карловцима 1. маја 1884. од оца Исидора, српског народног црквеног тајника, и мајке Евелине рођ. Кречаревић. Основну школу је завршио у родном месту, гимназију са испитом зрелости у Новом Саду, Духовну академију у Москви, а Филозофски факултет у Бечу, где је одбранио и докторат филозофије из групе семитских језика. Пред Божић 1908. године замонашен је по чину мале схиме у манастиру Хопову од архимандрита др Августина (Бошњаковића). На Божић исте године рукоположен је од патријарха српског Лукијана (Богдановића) за ђакона.
За протођакона произведен је 1910., а за архиђакона 1912. године. Априла 1909. јерођакон Иринеј постављен је за библиотекара патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима, а у септембру исте године за доцента за Стари завет са археологијом и јеврејским језиком. Касније је, на основу објављених научних радова, изабран за ванредног и редовног професора. Неко време је предавао литургику, а школске 1911/12. године веронауку у Карловачкој гимназији. Када је Свети архијерејски Синод образовао комисију за превод Светог писма на српски језик, постао је њен члан. За епископа тимочког изабрао га је Свети архијерејски Сабор бивше Краљевине Србије 5. јуна 1919. године.
У чин презвитера рукоположио га је и произвео у чин архимандрита епископ темишварски др Георгије (Летић), администратор Карловачке митрополије. Хиротонисан је у београдској Саборној цркви 15. јуна исте године од архиепископа београдског и митрополита Србије Димитрија. На овој епархији је епископ Иринеј остао до краја 1921. године, а тада је, по својој жељи, прешао у Бачку епархију. Након смрти епископа др Георгија (Летића), епископ др Иринеј администрира епархијом банатском од 1935. до 1936. године. Поново администрира банатском епархијом 1939. године после смрти епископа др Викентија (Вујића).
Заслугом епископа Иринеја из мађарског логора Шарвара размештено је по Бачкој епархији око 2800 деце и 180 мајки са одојчадима, а у Новом Саду је основана Епархијска дечја болница за лечење деце која су у овом логору оболела од туберкулозе. Касније је порадио на спасавању одраслих из логора и на њиховом респоређивању по домовима његових епархиота. Одмах после завршетка Другог светског рата стављен је у кућни притвор, у коме је држан седамнаест месеци, а после пуштања на слободу претучен је. После дуже болести преминуо је у Новом Саду 5. априла 1955. године и сахрањен у крипти Саборне новосадске цркве.
Патријарх српски др Гаврило (Дожић) (1947-1950)
Патријарх др Гаврило рођен је 17. маја 1881. године у селу Врујци. После завршене ниже гимназије, уписао је богословско- учитељску школу у Призрену. Пре завршетка школовања замонашио се 26. фебруара 1900. године.
Провео је неко време као учитељ у основној школи код манастира Дечана, а затим је упућен у богословску школу на Халку код Цариграда, где је, поред студија теологије, научио и грчки језик. Истакавши се на студијама на Халки, уписује даље студије теологије на Атинском универзитету и докторира теологију 1909. године.
По завршетку студија, синђел Гаврило је постављен за главног секретара манастира Хиландара, а потом за референта за црквено-школска питања при српском посланству у Цариграду.
Ради изучавања француског језика једно време је провео у Швајцарској, а по повратку у Цариград произведен је у чин архимандрита. Првог децембара 1911. године је изабран, а три дана касније хиротонисан за Митрополита рашко-призренског. На овом положају је остао до краја Балканског рата. Две године касније премештен је за Митрополита обновљене Пећке митрополије. После смрти митрополита Митрофана (Бана), изабран је 17. новембра 1920. године за Митрополита црногорско-приморског. На свеправославном конгресу у Цариграду (1923) када се расправљало о реформи календара он је достојно представљао гледиште Српске цркве. На конференцији у Цариграду, 1933. године, одбранио је својинска права манастира Хиландара и осталих светогорских манастира, а тиме и аутономна права Свете Горе.
За Патријарха српског је изабран 21. фебруара 1938. године. Нажалост, његово нормално управљање трајало је само три године, до избијања Другог светског рата 1941. године. Када је непријатељ напао нашу земљу, повукао се у манастир Острог. Немци су га довели у Београд и затворили у манастир Раковицу, а потом у манастир Војловицу код Панчева, где је већ, пре кратког времена, био интерниран и епископ Николај (Велимировић). Видећи њега и владику Николаја непопустљиве у својим погледима на улогу Цркве и патриотским ставовима, окупатори их одводе у Немачку, у злогласни логор Дахау. Затим су их селили из логора у логор, док их, најзад, није ослободила савезничка армија, маја 1945. године. Патријарх Гаврило се вратио у Београд 14. новембра 1946. и преузео управу Цркве од митрополита Јосифа, који га је замењивао пет и по година. У том периоду православни епископи, свештеници и народ, трпели су највећа злостављања, многи су били мучени и убијани. На првом редовном послератном заседању Светог архијерејског сабора 1947. године, дошло је до креирања нових епархија и избора шест епископа, а такође и до доношења прерађеног и допуњеног Устава Српске цркве из 1931. године.
На овом Сабору му је поверено администрирање епархијом банатском (1947- 1950). Патријарх Гаврило је умро 7. маја 1950. године у Београду. Сахрањен је у београдској Саборној цркви, између кнежева Милоша и Михаила Обреновића.
Патријарх Викентије (Проданов) (1950-1951)
Патријарх Викентије (у свету Витомир) родио се у Бачком Петровом Селу 23. августа 1890. После гимназијске матуре у Новом Саду (1909) и богословије у Сремским Карловцима (1913), која је тада била у рангу теолошког факултета, био је неко време учитељ у свом селу, а 1917. године постаје бележник у конзисторији темишварској код епископа Георгија (Летића).
Исте године 18. августа у манастиру Бездину од архимандрита Исака (Дошена), настојатеља манастира, прима монашки чин. У чин ђакона рукоположио га је у темишварској Саборној цркви, Епископ темишварски др Георгије (Летић).
Када је Темишвар 1917. године припао Румунији, прешао је у Нови Сад и у Бачкој епархији постао бележник конзисторије, а затим је 1921. постављен за секретара Управног одбора манастира Карловачке митрополије у Сремским Карловцима. Тада уписује филозофски факултет Београдског универзитета на којем дипломира 1929. године. Дана 18. новембра 1929. године рукоположен је у чин презвитера, а 20. новембра је произведен у чин архимандрита.
Изабран је за главног секретара Сабора и Синода 1932. године и на овом положају затиче га избор за викарног Епископа марчанског 21. јуна 1936. Хиротонију над архимандритом Викентијем ивршио је патријарх Варнава у београдској Саборној цркви. Изабран је за Архијереја злетовско-струмичког, новембра 1939. године, а после одласка Епископа охридско-битољског Платона поверена му је управа над Епархијом охридско- битољском. Изабран је за Патријарха српског 1. јула 1950. године, када му је и поверена администрација епархијом банатском до избора епископа др Висариона 1951. године.
Патријарх Викентије је био први Патријарх изабран у комунистичкој Југославији. Делујући у условима новог државног и друштвеног поретка, осетио је сву његову репресивност и непријатељски став према Српској цркви. У таквим околностима настојао је да се црквени закони и уредбе правилно примењују. Уложио је огроман напор и енергију око регулисања са државом здравственог и пензионог осигурања свештеника и њихових породица. Као Патријарх српски успоставио је везе и сестринске односе са другим православним црквама које су услед ратних прилика ослабиле. Према сведочењу епископа шумадијског др Саве (Вуковића) у књизи Српски јерарси, Београд 1996. године, патријарх Викентије је умро под врло загонетним околностима, убрзо после заседања Светог архијерејског сабора на којем није призната тзв. “Македонска православна црква”.
Умро је 5. јула 1958. године у Београду и сахрањен у гробници митрополита Михаила у београдској Саборној цркви.
Епископ Хризостом (Војиновић) (1979-1980)
Након изненадне смрти епископа др Висариона (Костића) 1. децембра 1979. године Синод Српске православне Цркве администрацију банатске епархије поверио је епископу браничевском Хризостому (Војиновићу).
Епископ Хризостом, у свету Љубисав, родио се у селу Салаковцу крај Пожаревца дана 15. јуна 1911. године, од оца Добросава и мајке Вукосаве. Гимназију је завршио у Пожаревцу, Богословију Светог Саве у Сремским Карловцима и Богословски факултет у Београду.
Замонашен је у манастиру Раковица 25. априла 1935. године од архимандрита др Јустина (Поповића), 28. априла рукоположен је у чин ђакона, а 29. за презвитера од епископа браничевског Венијамина. Био је суплент у Богословији у Сремским Карловцима, као и службеник канцеларије Светог Архијерејског Синода. Изабран је за викарног епископа моравичког 20. маја 1947. године, а хиротонисан је 15. јуна исте године у Саборној цркви у Београду.
Од 1947. године до 1951. помагао је патријарсима Гаврилу и Викентију, поред својих редовних викарских дужности, у администрирању епархије банатске, чији су они били администратори. Године 1951. изабран је за епископа будимског, али због политичких прилика није могао бити устоличен у Сент Андреји већ је 1952. године изабран за епископа браничевске епархије. Умро је у Пожаревцу 24. септембра 1989. године и сахрањен поред пожаревачког Саборног храма.
Епископ др Сава (Вуковић) (1980-1985)
Не може да се говори о епископима банатске епархије, а да се не спомене њен администратор који је допринео да ова епархија васкрсне, а то је епископ др Сава (Вуковић), који је значајан не само за ову епархију, него и за целу Српску Православну Цркву.
Епископ др Сава (у свету Светозар Вуковић) родио се у Сенти 13. априла 1930. године. Основну школу и нижу реалну гимназију завршио је у Сенти, Богословију Свети Сава у манастиру Раковица 1950., а Богословски факултет у Београду 1954. године.
Школску годину 1957/58. провео је на постдипломским студијама на Старокатоличком богословском факултету Универзитета у Берну радећи, у исто време, на изради своје докторске дисертације Типик архиепископа Никодима. Ментор му је био др Лазар Мирковић. По повратку из Швајцарске постављен је 1958. за суплента Богословије Свети Сава у Београду. Докторирао је на Богословском факултету у Београду 15. маја 1961. године. Замонашио га је у манастиру Ваведење у Београду патријарх српски Герман 3. новембра 1959. године, а 4. децембра рукоположио у чин јерођакона. У чин презвитера рукоположио га је патријарх српски Герман 3. јуна исте године и произвео у чин протосинђела. За архимандрита 24. јуна га је произвео митрополит загребачки Дамаскин.
Изабран је за викарног епископа моравичког 20. маја 1961. године. а хиротонисан је у београдској Саборној цркви 23. јула 1961. године од стране патријарха српског Германа. Као викарни епископ предавао је на Богословском факултету у Београду литургику са историјом уметности од 1961. до 1967. године. За епископа источно-америчког и канадског изабран је 1. јуна 1967. и на овом положају остао је све до 13. септембра 1977. За епископа шумадијског изабран је 21. маја 1977. и ту остаје све до своје смрти 17. јуна 2001. године. Као епископ шумадијски представљао је Српску православну цркву у комисији за припрему Светог и великог сабора православне цркве у Женеви (1979-1991) и у дијалогу са римокатоличком црквом (1980- 1991). По жељи Светог Архијерејског Сабора и Синода администрирао је следећим епархијама: Источно- америчком и канадском (1977-1978), жичком (1978), банатском (1980-1985), темишварском (1980-1996), средњезападно-америчком (1986-1988), западно-америчком (1986-1988) и бачком (1988-1990).
Као администратор Епархије банатске обновио је часопис Банатски весник (1981.) у Вршцу након педесет година паузе. Био је кандидат за избор патријарха српског после умировљења патријарха Германа 1990. године. Одликован је орденом Светог Саве првог степена за четрдесет година пастирске службе 2001. године. Био је и дописни члан САНУ. Десетак дана после додељивања овог признања 17. јуна у Ургентном центру у Београду, упокојио се Господу. Сахрањен је у Саборном храму у Крагујевцу уз највеће почасти. Опело је служио патријарх Павле са око тридесетак архијереја и бројним свештенством СПЦ-а.
