Храм Успења Пресвете Богородице
Храм (Црква) Успења Пресвете Богородице, позната и као Мала црква или Алексина црква у Вршцу, представља перлу Епархије банатске Српске православне цркве.
Изградња цркве се одвијала у периоду од 1761. до 1768. године за време епископа Јована Георгијевића, а своје ослетање у већну светлост доживела је 1775. године под митрополитом Викентијем Поповићем. Ова светиња прешла је кроз временски ток историје са изузетном грађевинском лепотом која сведочи о снази вере и духовности свог времена.
Уметничко благо које ова црква нуди представља унутрашњу ризницу. Иконостас, врхунски ремек-дело, створио је вршачки мајстор Арсеније-Арса Теодоровић у периоду од 1792. до 1809. године. Осветљен бојама и детаљима, ово дело издваја се као сведок мајсторства и дубоке духовности његовог творца.
Историчари уметности се слаžу да иконе изнад северних врата, које приказују Христово страдање и рођење Пресвете Богородице, представљају најбоља Теодоровићева дејства. Ихармонично кружно распоређени детаљи и прекрасна уметничка израженост праве јединствене примере у српском сликарству.
У 1946. години, у периоду рестаурације, зидне слике су допуњене делом сликара Карела Ноправника, што представља драгоцен допринос у очувању богате културне баштине.
Ова светиња чува у себи два Јеванђеља од изузетне историјске важности. Прво Јеванђеље, штампано у Москви 1762. године, претставља поклон од Алексија Николића, док је друго Јеванђеље даровао храму епископ Јован Георгијевић. Најстарија матична књига датира из 1767. године, чувајући у себи драгоцене записе из прошлости овога места вере и спасења.
Историјат храма
Храм посвећен Успењу Пресвете Богородице, који Вршчани зову „Мала црква“ или Алексина црква, саграђен је у периоду од 1761. до 1768. године за време владике Јована Ђорђевића, а освештан тек 1775. године од стране владике Викентија Поповића. Према старим хроникама, на том месту је некада стајао крст око којег се народ окупљао током празника и где се одржавала служба Божија.
Средства за изградњу, као и за многе црквене предмете и књиге, донирао је богати вршачки трговац Хаџи Алекса Николић. У црквеном инвентару из 1787. године записано је да је црква „сазидана од доброг материјала од печене цигле, дужине 9 и 5/6 хвата, висине 4 и 2/6 хвата, и ширине 4 и 2/6 хвата, са торњем високим 18 хвати. Кров је био покривен шиндром и ојачан белим лимом на угловима, а порта ограђена дрвеним даскама“. Торањ је касније, 1814. године, покривен бакром, порта је 1831. ограђена каменом, а тек 1868. гвозденом оградом која и данас постоји.
На галерији хора постоји подужи запис о изградњи ове цркве: „Храм сеј в чест Богоматери успенија пресвјата Богородици од фундамента сопственим иждиванијем и трудом созида государ Алексеј Николајевич, поклоник гроба Господња, житељ вароши Вершца… Начасја здати храм Божиј лета 1761. а совершисја лета 1766. во вароши Вершцу иже јест во Банату темишварскому“.
Порта ове цркве и цео простор око ње у прошлости су били омиљено место окупљања Вршчана, нарочито омладине која је ту, уз музику гајдаша, приређивала своје игранке.
Светоуспенска црква представља праву уметничку ризницу, јер су на њеном украшавању радили многи познати уметници, али и они чија су имена остала непозната. Иконостас је дело славног сликара Арсенија Теодоровића и мање познатог дрворезбара Пантелејмона Николајевића.
Дрворезбарски радови су обављани кроз дужи временски период од 1775, када је црква освештана, па све до 1805. године. Арса Тодоровић је сликарске радове обављао 1808. и 1809. године. Предпоставља се да сликар није могао за тако кратко време да наслика свих 46 икона, већ да му је у томе неко помагао, што се може наслутити по неуједначености уметничког квалитета. Верује се да су ти помагачи били вршачки сликари Јосиф Рајков и Аксентије Поповић.
Историчари уметности сматрају да иконе изнад северних врата, које приказују Христово страдање и рођење Пресвете Богородице, спадају међу најбоља Теодоровићева остварења, нарочито због изузетног композиционог кружног решења, ретког у српском сликарству.
У инвентару који се чува у цркви, а који је вођен од 1775. до 1805. године, помињу се и други уметници: Василије Недељковић, молер, Јефтимије Константиновић, кујунџија и Константин Симоновић, молер.
Током дугог времена свога постојања, црква је примила на дар многе иконе, књиге и предмете од вршачких еснафа и појединаца. На књигама се налазе записи који откривају значајне детаље из прошлости Вршца. На једном Јеванђељу, штампаном у Москви 1762. године, стоји запис да га је поклонио Алексије Николић, а сребром оковао Атанасије Стефановић. Из другог Јеванђеља, које је цркви поклонио владика Јован Ђорђевић, сазнајемо да је сребром оковано и украшено од руфета казанџијског и калајџијског.
У зиду цркве, крај мушког улаза са спољне стране, уграђено је једно топовско ђуле које су Вршчани уградили у јулу 1848. године, када је оно са српских положаја пред Вршцем испаљено на град и пало у близини храма.
Иако мања од Саборне цркве, Светоуспенска црква због великог броја детаља, богате историје и успомена на стари Вршац, представља занимљиво место. Бројне уметнине које поседује отварају богату ризницу и сведочанство времена њеног постојања, које несебично дели са посетиоцима.
