СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ФЛОРА и ЛАВРА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за август)
Свети мученици Флор и Лавр беху браћа не само по телу него и по духу, јер оба једнодушно вероваху у Христа и угађаху Му добрим делима. По занату они беху каменоресци. Учитељи им у занату беху свети људи: Прокло и Максим; од њих се они научише не само занату него и богоугодном животу по правилима хришћанске вере. И најпре учитељи њихови бише убијени за Христа, а затим и они попут својих учитеља постадоше наследници мученичког венца, пострадавши од намесника Илирије[1] Ликиона. Повод за његово страдање беше следећи случај.
Неки кнез суседне покрајине обрати се намеснику Илирије молбом, да му пошаље веште каменаре ради зидања велелепног храма незнабожачким боговима. А пошто највичнији у том послу беху свети Флор и Лавр, Ликион их упути овоме кнезу. Зидајући храм по кнежевом плану, света браћа сву плату што добијаху за свој рад раздаваху сиромасима, и при томе их учаху светој вери у Христа. Сами пак они провођаху време у пошћењу, молитви и раду: јер ноћу се мољаху, а дању обављаху своје послове; храну узимаху у малој количини, но зато изобилно храњаху гладне и убоге. Радећи тако, они приведоше Христовој вери не само сиромахе које надгледаху него и једног незнабожачког жреца са сином његовим. А догоди се то на овај начин.
Једнога дана када света браћа тесаху камен, к њима дође жречев син млад јуноша и изблиза посматраше њихов рад. Утом изненада одскочи парче од камена, удари јуношу у око и изби му га. Од бола јуноша зајаука; на његов јаук дотрча отац његов, незнабожачки жрец, и видевши окрвављено лице синовље и истерано око, он раздра хаљине своје од туге и полете на свете посленике да их бије, али га други радници задржаше, и објаснише му да света браћа нису крива већ сам јуноша, јер је сувише изблиза посматрао њихов рад и није се пазио. А свети угодници Божији Флор и Лавр, тешећи жреца, обећаше да ће ускоро исцелити око сину његовом и да ће њиме видети као и раније.
После тога они увече одведоше јуношу у свој стан и стадоше га учити познању јединог истинитог Бога, Исуса Христа, и говораху му: Ако свим срцем поверујеш у Бога кога ти ми проповедамо, твоје ће око ускоро бити здраво. – Јуноша одговори на то: Ако око моје постане онакво какво беше раније, ја ћу поверовати у вашег Бога и Њему ћу се клањати. Заиста пре треба веровати у онога Бога који исцељује болесне и враћа вид слепима, неголи у оне богове који не само болесне не исцељују него и здраве праве болеснима. – При томе јуноша исприча светима ову ствар: Има међу нашим жрецима један жрец који се зове Ерм. Када пре неколико година хтедоше да га поставе за жреца, одведоше га к идолу Зевса, да руку идолову положе на главу његову: јер је такав обред у нас при постављењу за жреца. Он се састоји у томе што руку идола, причвршћену к раменима идола и покретну, жреци помоћу сребрног ланца подигну увис, па онда спусте на главу постављанога. Када ту руку жреци спуштаху на главу Ерма, њима случајно исклизну из руку сребрни ланац, те рука идола паде на Ермино лице, одра му ноктима сво лице до самих костију, тако да му се и данас виде зуби издалека. И ни један му бог не поможе; напротив, њему је све горе и горе.
Када јуноша исприча то, устадоше свети Флор и Лавр и стадоше се са сузама молити Богу да исцели јуношу и просвети не само његово телесно око него и душевне очи његове. И после довољне молитве они осенише крсним знаком болесно око његово, и оно тог часа постаде читаво и потпуно здраво, и одлично виђаше њиме као и раније. Због тога поверова у Христа не само исцељени јуноша него и његов отац, незнабожачки жрец, коме беше име Мемертин. И од служитеља демона Мемертин заједно са својим сином постаде слуга Господа нашега Исуса Христа.
После тога свети делатељи Флор и Лавр, помагани у своме раду од анђела Божија, за кратко време довршише зидање храма, али га не оставише за обиталиште идолима већ га осветише за прослављање пресветог имена Исуса Христа: јер они поставише у њему према истоку часни крст и, сабравши до триста убогих људи, браћу своју по вери, извршише свеноћну молитву, славословећи Христа Бога, и сиђе одозго неисказана светлост небеске славе и испуни храм дивним сјајем. По завршетку свеноћног славословља сви се они упутише у недалеку зграду, у којој се налажаху спремљени за нови храм идоли, појасима својим везаше те идоле за вратове, па их стадоше вући по земљи, ударати и ломити, док их не поразбијаше у парампарче.
Дознавши за све то, кнез нареди те ухватише Флора и Лавра и све оне што беху с њима, међу којима и Мамертина са сином. Све ове што беху са светом браћом кнез осуди на сажежење, а свету браћу Флора и Лавра жестоко изби, па их везане одасла к намеснику Илирије Ликиону. Ликион их подробно испита о свему, па видевши да су непоколебљиви у хришћанској вери, баци их у дубок бунар, и бунар засу земљом.[2] А након много година бише нађене њихове свете мошти које исцељују од сваке болести, и чесно пренесене у Цариград, у славу Христа Бога нашега.
По народном веровању свети мученици Флор и Лавр особито помажу од животиња коњима.
———————————–
[1] Илирија – пространа област у северозападном делу Балканског Полуострва.
[2] Ова дивна браћа пострадаше у другом столећу у граду Улпијани (Липљани на Косову).
Преподобни Јован Рилски
18. АВГУСТ
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОВАНА РИЛСКОГ[1] (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за август)
Овај велики подвижник и светилник Цркве православне родио се близу Софије у месту Скрину, у време цара Бориса (852-889. г.). Родио се од побожних родитеља, средњег имовног стања. Из младости заволевши Господа, Јован по смрти родитеља раздаде сиромасима и болесницима своје имање, наслеђено од родитеља, замонаши се, и само са једном кожном хаљином на себи напусти свој родни крај и удаљи се у једну дивљу гору, и ту се у једној пећини почне подвизавати. Претрпео је ту многе напасти од демона и од људи, од разбојника и од својих сродника. Потом се пресели у планину Рилску, и настани у једном шупљем дрвету. Хранио се само травом, и бобом, који ту у близини почне расти по Божјем промислу. Многе године он није видео лица човечјег, док га, опет по Божјем промислу, не открију чобани, који су трагали за својим изгубљеним овцама. Тако се светитељ прочује међу људима, и људи му почну долазити гражећи помоћи у болестима и мукама. Многи су долазили к њему са својим болесницима, и болесници су добијали здравље светитељевим молитвама. Један човек у коме већ неколико година бејаше нечисти дух, видећи људе где иду у Јованову пустињу, пође за њима. А када дође на километар од Рилске пустиње, он паде на земљу и стаде викати: „Не могу да идем даље, пече ме огањ“. Санутници свезаше тог јадника, одвукоше га к преподобном и мољаху га да га исцели. Децо моја, рече им преподобни, то није у мојој моћи, ја сам слаб човек као и ви: њега само Бог може исцелити. – Но они га неодступно мољаху, и пустињак се помоли Богу за њега, и болесник наједном постаде здрав, и сви прославише Бога.
Глас о великом пустињаку дође до бугарског цара Петра (927-969. г.). Благочестиви цар силно жељаше да се види с њим, али смирени пустињак избеже да се састане с њим, само му у писму даде потребан савет.
Многи ревнитељи духовног живота, привучени врлинским животом светог подвижника, настанише се у близини преподобног пустињака. Ту се убрзо построји храм и манастир. Достигавши дубоку старост, свети Јован се упокоји мирно у Господу осамнаестог августа 946 године, у седамдесетој години свога живота. По смрти јавио се ученицима својим. Мошти његове пренесене су најпре у Софију, па су одатле приликом најезде Угара однете у Мађарску, а отуда су поново враћене у Трново у време цара Јована Асена (1218–1241. г.). Када су касније Турци заузели Трново, посредовањем султаније Маре Бранковић, мошти светог Јована Рилског пренете су најзад у манастир Рилски, где и данас почивају. Рилски манастир су обновили и Српски владари краљ Милутин и цар Душан, и он је кроз векове био кула светиља и место силе чудотворне и утехе духовне за народ хришћански у Бугарској, нарочито пак у тешка времена робовања под Турцима. Житије пак преподобног Јована Рилског написао је на грчком Георгије Скилица (у 12. веку), а на словенском Трновски патријарх Јефтимије.[2]
————————————–
[1] Његов спомен врши се још и 19. октобра.
[2] Ово Житије издао је код нас Стојан Новаковић у „Гласнику Српског Ученог Друштва“, 22, 1867, стр. 265-302.
