У време оно, кад дође Исус на ону страну у земљу гергесинску, сретоше га два бјесомучника, излазећи из гробова, тако опака да не могаше нико проћи путем оним. И гле, повикаше говорећи: Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш? А далеко од њих пасијаше велико крдо свиња. И демони га мољаху говорећи: Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња. И рече им: Идите. И они изишавши отидоше у крдо свиња. И гле, навали све крдо свиња са бријега у море, и утопише се у води. А свињари побјегоше; и дошавши у град казаше све, и за бјесомучнике. И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видјевши га, молише да оде из њиховог краја. И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град“. Мт 28 зач. (VIII, 28 – IX, 1)
Јеванђеље које смо чули прошле недеље научило нас је о дубокој понизности Римског капетана који је дошао Христу да му Он исцијели слугу. А данашње Јеванђеље нам не говори о томе шта треба да радимо, већ нам пре показује шта треба да избегавамо, шта не треба да радимо. Оно нам показује упечатљиву реалност постојања силе зла. У наше време таква реалност чак и не захтева доказ. Сваки дан, у свим новинама читамо о злочинима који се просто не могу објаснити без распознавања да је нека особа запоседнута неком спољашњом, злом силом. Данашње Јеванђеље одсликава нам једну грозну слику: два бјесомучника излазе из гробова „ тако опака да не могаше нико проћи путем оним“ (Мт 8, 28). Христос дозвољава демонима да уђу у једно велико крдо свиња. Поседнути бивају исцељени, а цело крдо свиња навали са брега у море. Каква страшна сила! Реална, очита сила зла.
А ево последњег стиха овог Јеванђеља „ И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видјевши га, молише да оде из њиховог краја“ (Мт 8, 34). А сад ви очекујете да нађете неку радост овде: цео град се ујединио да се сретне са Господом. Помислићете да их је ујединила вера, као што су Господа једном замолили Самарјани да остане са њима, да ће му се захвалити што их је ослободио опасности од проласка тим путем. А шта се десило? Да, они су замолили Господа, али не да остане са њима већ да „ оде из њиховог краја!“ (Мт 8, 34).
Ово је најужаснији пасус у овом Јеванђељу. Прво су демони присутни у два бјесомучника. Касније, ми те демоне видимо у читавом крду свиња. А онда је цео град поседнут. Чиме? Страшћу користољубља. Према Јеврејском закону, узгајање свиња је против закона, то је грех. А људи као да говоре Господу: „ Само што си крочио на нашу земљу већ си нам проузроковао страшан губитак. Шта ће се следеће десити ако останеш овде? Уништићеш нас у потпуности! Ми видимо, ми разумемо твоју величину: чак су ти и демони послушни! Али шта то нама вреди? Шта нама вреде два исцељена човека? Нама не требају чуда. Нама требају хиљаде, милиони долара. Нама не требаш ти. Иди, иди одмах“.
Браћо и сестре, хајде да преиспитамо сопствене душе. Зар нам се иста ствар не дешава? Неке нас страсти опседају, а Христос нам постаје препрека. А у својој души, ми шапућемо исте ове грозне речи: „ Иди од нас“. Нека нас Господ држи даље од тога! Нека наше речи упућене Господу увек буду: „ Дођи Господе и никад нас не напуштај“.
Беседа из „Само нам је једна ствар потребна“, Беседе архиепископа Андреја (Римаренка)/За ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ са овог извора
Недеља пета по Педесетници – Мисли за сваки дан у години – Свети Теофан Затворник
Гадаринци су видели дивно чудо Господње, тј. изгнање легиона бесова, па су ипак изашли и молили Господа да би отишао из њиховог краја (Мт.8,28-34). Није да су се они непријатељски односили према Њему. Код њих, једноставно, није било вере. Њих је обузело неко неодређено страховање због чега су желели само једно: „Иди куда хоћеш, само нас не дирај“. То је права слика људи који мирно живе са својим имањем. Окружили су се они не тако рђавим стањем ствари: навикли су се на њега и не помишљају, нити имају потребе, да било шта измене или укину. Они се боје да направе било какав нови корак. Они, ипак, некако осећају да ће страх Божији и савест да их натерају да се одрекну старог и да прихвате ново уколико дође наредба свише. Стога они на сваки начин избегавају случајеве који их могу довести до таквих убеђења, како би, прикривајући се незнањем, могли спокојно да живе по старим навикама. Такви су они који се боје да читају Јеванђеље и отачке књиге, и да разговарају о духовним стварима. Они не желе да узнемире своју савест да их не би, пробудивши се, терала да једно одбаце а друго прихвате.
