Преподобни Тома Малеин
7. ЈУЛИ
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ТОМЕ МАЛЕИНА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)
Преподобни Тома беше најпре војвода, прослављен храброшћу и богатством. Снажан телом и храбар у биткама, он много пута однесе славне победе над непријатељским војскама. Затим, заволевши Христа више од света и свега у свету, он остави све и узе на себе лаки јарам Христов – монашки чин. Подражавајући сиромаштво и смиреност Господа Христа, он обилажаше монашка обиталишта, учећи се од богоугодних подвижника усавршавању у врлинама. А када, жељан најсавршенијег подвижништва и безмолвија, одлучи да иде у пустињу, он би удостојен да ноћу пред њим иде огњени стуб и свети порок Илија, водећи га у недра пустиње. Вођен од таквих путовођа, преподобни Тома дође у гору звану Малеа, до Свете Горе. Ту он усамљенички живљаше Богу, и удостојаваше се божанствених откривења. Као што раније, док живљаше у свету, храбро побеђиваше видљиве непријатеље, тако и сада, по повлачењу из света, живећи у пустињи он непрестаном молитвом као оштрим мачем јуначки разбијаше и прогоњаше невидљиве војске злих духова.
Као што се од људских очију не може сакрити град који на гори стоји и звезда која на небеском своду сија, тако се и преподобни Тома не могаде сакрити од људи у пустињској гори Малеи, на којој он светошћу својом сијаше као јарка звезда и озараваше земљу. Када људи дознадоше за њега, он постаде видело помраченима и уточиште онима који прибегаваху к њему, јер он доби од Бога силу чудотворства и благодат исцељења. Он чудесно исцељиваше сваку болест, слепима даваше вид, хромима враћаше способност да право и лако ходе; и на безводном месту он молитвом изведе извор воде. Стојећи на молитви, преподобни је сијао као огњени стуб, што су са велике даљине виђали људи очишћенога разума.
Преподобни Тома чињаше многа чудеса не само за живота свога на земљи, него и по престављењу свом к Богу његове чесне мошти твораху чудеса: јер људи који са вером долажаху, добијаху врло брзо и на надприродан начин исцељења од сваковрсних недуга и неизлечивих болести, и од бесомучности – светим молитвама његовим а благодаћу Христа Бога нашег.[1]
—————————————–
[1] Преподобни Тома живео и подвизавао се, вероватно, у десетом веку.
Света мученица Недеља
7. ЈУЛИ
СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ
НЕДЕЉЕ (КИРИАКЕ)[1] (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)
Увреме христоборних царева Диоклецијана[2] и зета његова Максимијана[3] живљаху у Анадолији две побожне старе душе, Доротеј и Јевсевија. Они беху побожни хришћани; беху богати али и бездетни. Они се мољаху Богу да им подари дете, обећавајући да ће га посветити Њему. Бог услиши њихову молитву и њима се у недељу роди женско дете, због чега они и дадоше име детету Недеља, и крстише га светим крштењем.
Родитељи васпитаваху Недељу у хришћанском учењу и врлинама, и тако од детињства Недеља посвети себе Богу, уздржавајући се од свега што раскалашна деца чине. Када одрасте, красна телом и душом, навалише многи просиоци, но она их све одби говорећи да је она себе обручила Христу Господу, и да ништа не жели до само да умре као девојка. Један од тих одбијених просилаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди те мучише родитеље Недељине, и после мука одасла их к управитељу Јусту у град Мелитину, где у мукама за Христа скончаше. Свету Недељу пак посла Диоклецијан у Никомидију[4] к ћесару Максимијану на суд. Саслушавши Недељу и видевши да је тврда и непоколебљива у Христовој вери, Максимијан нареди те је положише по земљи и дуго без милости бише воловским жилама. За то време мученица се мољаше Господу, и то страховито разјари мучитеља Максимијана те викаше на војнике који је мучаху. Тада му света мученица рече: Не варај се, Максимијане, никада ме нећеш моћи потчинити својој вољи пошто ми Бог помаже.
После тога Максимијан посла свету Недељу к управитељу Витиније[5] Илариону. Овај је саслуша и нареди да је уведу у идолски храм; но тамо се света Недеља помоли Богу, и настаде силан земљотрес, од кога сви идоли у храму попадаше на земљу, поразбијаше се и у прах претворише; утом улете вихор у храм, и развеја по ваздуху тај идолски прах; затим сину муња и сагоре лице управитељу Илариону, те он паде са свога престола и издахну.
После Иларионове погибије за управитеља области дође Аполоније. Обавештен о свему што се догодило, Аполоније удари свету Недељу на зверске муке, па је врже у тамницу. Када света Недеља лежаше у тамници сва у ранама, јави јој се Христос Господ, исцели је и рече јој: „Не бој се мука, Недељо, моја благодат је с тобом“.
Када управитељ Аполоније поново изведе свету Недељу на суд и муке, он донесе пресуду да она буде спаљена у огњу. Слуге спремише огромну ватру, и бацише мученицу усред ватре. А света мученица, подигавши руке к небу, дуго се мољаше Богу. И тада, из чистог и ведрог летњег неба, спусти се облак и угаси сву ватру, која ни најмање не повреди свету мученицу. После тога управитељ нареди да се на мученицу пусте разне звери, али и ту она остаде неповређена, пошто јој звери као кротка јагњад полегаше крај ногу. Видећи ово необично чудо, многи од присутних незнабожаца повероваше у Господа Христа. Но сви бише посечени. Света Недеља рече Аполонију: „Никојим начином не можеш ме одвратити од вере моје. Бациш ли ме у огањ, имам пример Три Отрока; бациш ли ме пред зверове, имам пример Данила; бациш ли ме у море, имам пример Јоне пророка; предаш ли ме мачу, сетићу се чеснога Претече. За мене је живот – умрети за Христа“.
Тада нареди Аполоније да мученицу поново воде у тамницу. После извесног времена управитељ Аполоније, севши на судишту, са судијског места изрече смртну пресуду мученици: да буде посечена мачем. Џелати је онда узеше и изведоше ван града да је погубе. Света Недеља их замоли за дозволу да се помоли Богу. Џелати јој дозволише. Она онда клече на колена, уздиже руке к небу и помоли се Богу, да Бог помилује и спасе све оне, који буду спомен њен славили, и да упокоји њену душу заједно са душама њених родитеља. Свршивши молитву, она предаде душу своју Богу пре него се мач спусти на њену главу. А када војници, пришавши к њој да изврше над њом смртну казну, видеше да је већ умрла, зачудише се. Утом би к њима божански глас с неба који им рече: Идите, браћо, и причајте свима о великим делима Божјим. – Војници се после тога вратише славећи Бога.
Света Недеља чесно пострада и пресели се у вечну радост Господа свога 289. године, у Никомидији. Ова света мученица се нарочито много празнује у Далмацији и Јужној Италији.
—————————————
[1] Ово страдање Св. мученице Кириаке (Недеље) скоро је дословно узето из Синаксара Цариградске Цркве (Synaxarium Ecclesiae Constantinopolitanae, изд. Н. Delehaye, Bruxselles 1902, с. 805-6.)
[2] Диоклецијан владао римском царевином од 284. до 305. године.
[3] Диоклецијанов зет Максимијан Галерије, са титулом ћесар био Диоклецијанов сауправитељ на истоку римске царевине, а потом од 305. до 311. године и наследник његов.
[4] Никомидија – престоница источне римске царевине, резиденција цара Диоклецијана, велељепан град у области Витиније, на обали Мраморног Мора, у североисточном делу Мале Азије.
[5] Витинија – римска област у Малој Азији, на обали Мраморног и Црног Мора, граничила се на истоку Пафлагонијом, а на југу Галатијом, Фригијом и Мизијом.
