СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА

ФОКЕ ЧУДОТВОРЦА, епископа Синопског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за септембар)

Уграду Синопу[1] живљаше неки човек Памфил са својом женом Маријом. Они добише сина, овог блаженог Фоку. Фока се од ране младости удостоји благодати Светога Духа, те изгоњаше бесове из људи и исцељиваше недуге. А када постаде зрео човек, Фока би због врлинског живота свог изабран за епископа у свом родном граду. Као епископ он ревносно пасаше своје словесне овце речју и делом, и свом ранијем врлинском животу додаде нове велике подвиге; и сви, видећи његова добра дела, прослављаху Оца Небеског. Он многе људе избави од заблуде, многе незнабошце одврати од идолопоклонства и приведе к познању Јединога Бога. А када Господ намисли да верног слугу Свог удостоји мученичког венца, Он му предочи то кроз следеће виђење: с висине долете голуб држећи у кљуну венац од цвећа; тај венац он положи на главу блаженога Фоке и проговори људским гласом, говорећи: „Чаша твоја се већ напуни, треба да је испијеш!“ 

Из овог виђења свети Фока сазнаде да му предстоји пострадати за Христа. Ми пак из тога сазнајемо, да он беше велики угодник пред Богом, јер се удостоји још у телу увенчан бити с неба. Тако преблаги Бог љуби Своје угоднике, достојава их славе и части, и ставља венце на главе њихове. Својом душевном и телесном чистотом свети Фока бејаше прави женик небески: желећи да се венча с њим, небо стави венац на њега; но тај венац беше предзнак бољега венца у Спасовим дворима, којим је имао бити овенчан на сву вечност и веселити се на Јагњетовој свадби.

После овог славног знамења Фока би, за царовања Трајанова,[2] узет на мучење од стране кнеза Африкана. Овај властодржац дуго примораваше светитеља да принесе жртву идолима, али светитељ жељаше да себе сама принесе на жртву Богу. И пошто не послуша кнеза, нити одаде делу руку људских ону част која приличи Јединоме Богу који седи на херувимима, кнез нареди да светитеља вежу за дрво и муче. Сво тело његово би покривено ранама и кидано: као што птице грабљивице, када су гладне, нападају на леш и чупају га једући, тако мучитељи чупаху чисто тело Христова страдалца. Но све то свети Фока јуначки претрпе, и чу глас са висине који га крепљаше; и тако он, Христом који га крепљаше, победи муке, страдајући као у туђем телу. Он не штеђаше своје тело исповедајући Онога који не поштеде душу Своју него је за нас положи на крсту; и ово страдање за пострадалог нас ради Христа Господа он сматраше као рајско освежење. Јер за верног слугу Господњег, шта би било тешко претрпети из љубави према Господу свом! Када би пак из целога света били сабрани на њега сви мучитељи и све муке, он би и онда био готов да све претрпи за милог Господа свог, кличући заједно са пророком Давидом: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје! (Пс. 107, 2). Затим га мучитељи положише на страховито усијан тигањ, али се тигањ тог часа охлади, јер срце светитељево гораше љубављу к Богу, и овај духовни огањ победи силу вештаственог огња. И у свима мучењима, на која га они могаху стављати, свети Фока се показа победитељ: јер се око њега јављаше војска анђелска и неисказана светлост божанска. У тамницама њега обасјаваше светлост небеска, у оковима он се весељаше надом на небеску слободу, у невољама њега утешаваху анђели, у ранама њега укрепљаваше Господ Исус. Најзад, после многих и разноврсних мучења, њега бацише у кључалу воду, где он, молећи се, предаде дух свој у руке Божје,[3] и би овенчан венцем победничким. Свето пак тело његово верни погребоше чесно, и на његовом гробу збиваху се многа чудеса.[4]

——————————-
[1] Град Синоп на јужној обали Црног Мора.

[2] Цар Трајан царовао од 98. до 117. године.

[3] Свети Фока пострадао 117. године.

[4] Јула 22. празнује се пренос његових чесних моштију из Понта у Цариград.

22. СЕПТЕМБАР

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА

ЈОНЕ (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за септембар)

Свети пророк Јона беше син Аматијев, из града Гатефера (4 Цар 14, 25). Мајка његова бејаше, по предању она Сарептска удовица која у време глади прехрани пророка Илију, или тачније: она би храњена пророком, јер доласком пророковим у њену кућу брашно се из зделе њене не потроши нити нестаде уља у крчагу докле Господ непусти дажд на земљу (3 Цар. 17, 14-16). Међутим Јона, тада још дало дете, разболе се и умре. Тада удовица рече Илији: Шта сам ти урадила, човече Божји? Јеси ли дошао к мени да споменеш грехе моје и да ми умориш сина? А он јој рече: Дај ми сина свога. И узевши дете из наручја њезина Илија га однесе у горњу собу, где он живљаше, и положи га на постељу своју. И завапи Илија ка Господу и рече: Авај мени, Господе Боже мој! зар Ти хоћеш и ову удовицу код које сам гост да уцвелиш уморивши јој сина? И дунувши трипут на дете он се помоли Господу говорећи: Господе Боже мој, нека се поврати у дете душа његова. Господ услиши молитву светог пророка Свог, те се поврати у дете душа његова и оно васкрсе (3 Цар. 17, 17-22).

Када одрасте, Јона живљаше врлинским животом беспрекорно ходећи по свима заповестима Господњим. Он толико угоди Богу, да се ускоро удостоји пророчкога дара и пророкова о страдањима Господњим, о опустелости Јерусалима, и о крају света. Када, говораше он, чујете камен како вапије танким и тужним гласом, и дрво како говори к Богу, тада ће се приближити спасење и сви ће народи поћи у Јерусалим на поклоњење Господу; а Јерусалим ће спопасти мрзост опустошења; и тада ће наступити крај свему што живи.

Добивши од Бога дар пророштва, Јона ступи на пророчку службу. И једном дође реч Господња Јони говорећи: Устани, и иди у Ниневију град велики, и проповедај у њему, јер зла његова изиђоше до меке (Јон. 1, 2). А л и Јона не изврши наређење Божје. Он мишљаше да Ниневљани неће поверовати његовим речима, па ће га ставити на муке. Тако уплашен, он уста да бежи у Тарсис, желећи се сакрити од лица Господња. Али, нико се не може сакрити од Господа, јер Господња је земља и све што је у њој (Пс. 23, 2). Ко се може сакрити од Онога који је свуда и све испуњава?

Бежећи Јона дође у Јопу ту нађе лађу која иђаше у Тарсис, и плативши возарину уђе у њу и крену на далек пут. А л и Господ, желећи уразумити и охрабрити слугу Свога, подиже
велик ветар на мору, и наста велика бура. Силни таласи титраху се лађом, и она беше у опасности да се разбије. Уплашени, лађари иризиваху сваки свога бога, и бацаху што беше у лађи у море да би била лакша. Једино Јона беше сишао на дно лађе, и легав спаваше тврдо. А крманош дође к Јони, и нашавши где спава усред такве опасности, разбуди га и рече му: Што ти спаваш? зар не видиш у каквој смо опасности? устани, призивај Бога свог, не би ли нас се опоменуо да не погинемо. – Међутим бура не престајаше, и опасност од ње. Онда лађари рекоше један другоме: Хајде да бацимо коцку да видимо због кога нас снађе ово зло. – И бацише коцку, и паде коцка на Јону. Тада га они упиташе: Кажи нам зашто нас постиже ово зло? каквог си занимања? одакле идеш? из које си земље? и од кога си народа? – Јона одговори: Јеврејин сам, и поштујем Господа Бога небескога, који је створио море и суху земљу; но сагрешивши пред Њим уплаших се, и ево бежим од лица Његова. – Чувши то, они се врло уплашише и рекоше му: Шта да чинимо с тобом, да би се море стишало? – Јер бура на мору биваше све већа. А Јона им рече: Узмите ме и баците у море, и море ће се стишати, јер видим да је због мене дошла на вас ова велика бура. – Морнари узеше Јону и бацише га у море, и преста бура на мору. Тада све људе на лађи обузе велики страх од Господа, и принесоше жртву Господу и узнесоше Му молитве (Јон. 1, 3-16).

Међутим пророка Јону, по заповести Господњој, прогута кит; и проведе Јона у трбуху кита три дана и три ноћи. Налазећи се жив у трбуху кита, али у смртној невољи и опасности, Јона се покаја, и завапи ка Господу из утробе кита као из гроба, молећи се Господу и кајући се за грех свој и обећавајући да ће извршити заповест Господњу. Милосрдни Господ услиши молитву Јонину, и заповеди киту, те избљува Јону на земљу (Јон. 2, 1-11). Обревши се на земљи, и угледавши светлост дана и небо и земљу и море, Јона узнесе свесрдну благодарност Богу што га избави од смрти.

После тога дође реч Господња Јони други пут, говорећи: Устани, и иди у Ниневију град велики, и проповедај му оно што сам ти већ наредио. – И уста Јона, и отиде у Ниневију; а Ниневија беше град врло велик, три дана хода.[1] И поче Јона ићи по граду један дан хода, и проповедајући говораше: Јоште четрдесет дана, па ће Ниневија пропасти. – Ниневљани повероваше Богу, и огласише пост, и обукоше се у кострет сви од највећега до најмањега. Проповед Јонина дође и до самог цара Ниневијског; и он устаде са свога престола, скиде са себе своје царско одело, обуче се у кострет и седе у пепео. И онда нареди цар да се по целој Ниневији објави ова заповест његова и кнезова његових: људи и стока, говеда и овце да не окусе ништа, ни да пасу на да пију воде; него и људи и стока да се покрију костретима, и да призивају Бога јако, и да се сваки врати са свог пута злог и од неправде. – Бог, видевши обраћење и покајање Ниневљана, како се вратише са злога пута свог, смилова се на њих, и не наведе на њих зла којима им је претио преко Свог пророка, него поступи са њима по неисказаној милости Својој (Јн. 3, 1-10).

Међутим Јона, пошто изврши заповест Господњу, изиђе из града, и попевши се на гору са источне стране града, начини онде себи колибу, и сеђаше под њом у хладу да види шта ће бити од града. Но видевши да се граду ништа не догоди, он се веома ожалости, па у молитви рече Богу: О, Господе! не рекох ли ја то кад још бејах у својој земљи? Зато и похитах да побегнем у Тарсис, јер сам знао да си Ти милостив и жалостив, дуготрпељив и многомилостив. И сада Господе, узми душу моју од мене, јер ми је боље умрети него живети (Јон. 4, 2-3).

А Господ Бог заповеди, те ноћу узрасте тиква над Јоном да му буде сен над главом, да га штити од жеге сунчане. И Јона се обрадова тикви веома, и одмори се под њом дању. Наредне пак ноћи нареди Бог црву, те дође сутрадан у зору и подгризе тикву, и она увену. И кад ограну сунце и стаде јако жећи Јону по глави, Јона клону духом и пожеле да умре, говорећи: Боље ми је умрети него живети. – А Господ рече Јони: Теби је толико жао тикве, око које се ниси трудио, нити си је одгајио, него једну ноћ узрасте а другу ноћ пропаде. А зар мени да не буде жао Ниневије, великога града, у ком има више од сто двадесет тисућа људи, који се обратише к мени и покајаше, и много стоке? (Јон. 4, 6-11).

Пошто прође четрдесет дана и Ниневија не пропаде, Ниневљани видеше у томе знак милости Божје и опроштаја, изађоше из града к пророку Јони и дадоше му даре за храм Јерусалимски, као благодарност за спасење. Праћен благодарношћу Ниневљана што их благовремено уразуми и приведе покајању, Јона с миром отпутова из Ниневије у своју постојбину. Пошто поживе ту дуго богоугодним животом, свети пророк. Јона мирно сконча и би иогребен у свом родном граду.[2] Сада пак, предстојећи на небесима Христу Богу, наслађује се гледањем лица Његова и слави Га са пророцима и апостолима и са свима светима вавек. Амин.

——————————-
[1] Град Ниневија беше главни град Асираца, са којима Јевреји тада беху у непријатељским односима. Град се налазио на источној обали Тигра у Месопотамији; био је најмногољуднији и најбогатији град у старом свету; гранична линија износила му је око 90 километара, што потпуно одговара Библијском опису његовог пространства од три дано хода (Јон. 3, 3), јер под даном хода источни народи рачунају око 30 километара.

[2] Упокојио се свети пророк Јона око 800. године пре Христа.